Системи предшколског васпитања и његе изузетно су осјетљиви на поремећај у кризи COVID-19. У разговору на порталу School Education Gateway Матијас Урбан, предсједник програма School Education Gateway о предшколском образовању на Градском универзитету у Даблину, објашњава зашто је то тако и шта се може учинити у вези с тим те дијели мишљења о политици и разноликости ЕУ.
Како су предшколско васпитање и њега постали приоритет за ЕУ?
Када се вратите на почетак 1990-их када је ЕУ први пут сагледала ово цјелокупно подручје, расправа се водила о њези за дјецу, о томе како је ЕУ подстицала државе чланице да улажу у његу за дјецу како би се повећало учешће жена на тржишту рада. Ту је у основи била ријеч о макроекономском аргументу. Требало је доста времена да се та расправа настави на начин на који су се дјеца заправо појавила у том оквиру први пут, дакле, да би се службено признало и уоквирило у политичку стварност постојање права на васпитање и његу за предшколску дјецу од рођења. Тренутно у Европи смо у тој фази у којој се сви службени документи, односно Препоруке Савјета, односе на предшколско васпитање и његу као један интегрисани концепт. И то је, по мом мишљењу, у основи оно што омогућује службама и установама за предшколско васпитање да пруже холистичку подршку предшколској дјеци и њиховим породицама.
Како особље може да олакша укљученост у предшколско васпитање и његу?
Једна од ствари коју смо схватили током година јест да је врло важно прихватити овај појам разноликости. Да су дјеца разнолика и различита, и то је нормално. Нормално дијете не постоји, и тада дјецу смјештамо изван тог уског схватања нормалности. Јер оно што се тада догађа јест да је дијете само по себи, дијете којем доминантни језик није први језик, или дијете мигрантског поријекла, стављено у ову ситуацију као дијете којем нешто недостаје. Дијете постаје проблем, и тај је проблем потребно ријешити. И прилично често у редовном пружању услуга и даље видимо тај став у начину на који успостављамо услуге те, на примјер, говоримо о дјеци с посебним образовним потребама. Морамо бити врло јасни да предшколско васпитање и њега имају врло важну улогу, но само у односу на друга и много шира политичка подручја. У оквиру најквалитетнијег програма предшколског образовања и његе неће бити ријешена структурна питања у односу на сиромаштво и расизам те искључење у друштву. Али програм може да допринесе рјешењу.
Како су предшколско васпитање и њега одговорили на кризу COVID-19?
Системи предшколског образовања и његе крајње су осјетљиви на поремећај. Оно што видимо јест да су државе с утврђенијим и интегрисанијим системима склоне бити издржљивије на начин да су у стању подупријети дјецу и породице у току ове кризе. Обраћам вам се из Ирске, државе у којој 70% свих услуга за предшколску дјецу пружају приватни даваоци услуга. Сада се сусрећемо са ситуацијом гдје је врло мало вјероватно да ће се све те услуге поново успоставити, јер се њихов пословни модел у основи срушио. Осим потребе да се сагледа колико су издржљиви наши системи, те колико се ослањамо на неодрживе моделе како бисмо пружили битну јавну услугу, други је елемент како осигурати континуитет. Видјели смо да су неке државе – и тренутно мислим на државе изван Европе – које су много напредније у односу на ове интегрисане системе, у стању одржати тај контакт с породицама много лакше јер знају гдје су породице и гдје су дјеца. Биле су у стању да успоставе услуге кућних посјета, да осигурају основну прехрану, на примјер.
Шта би се могло побољшати у будућности?
Није само ријеч о васпитачима који подупиру дјецу у њиховом прелазу у основну школу. Сматрам да нам је хитно потребна расправа између предшколског пружања услуга и обавезног школског система о томе како примити те како зажељети добродошлицу овој јединственој кохорти дјеце која су доживјела ово искуство трауме и поремећаја на начин без преседана. И да се школе поставе тако да се не може претпоставити да се можемо вратити уобичајеном раду, а дјеца ће се некако припремити за школу и одабрати своју путању учења.