Једном када је успостављено учење на даљину, сљедећи изазов за школске системе образовања било је доношење одлука и смјерница о оцјењивању ученика. Који приступи мислите да би се могли трајно промијенити?
Три су главне врсте оцјењивања:
Формативно оцјењивање од наставника и самих ученика (самопроцјена) у циљу праћења њиховог напредовања и планирања задатака. Збирна оцјена наставника на крају нивоа образовања у циљу успостављања закључне оцјене, коју школа обично биљежи у школске документе.
Сумативно оцјењивање од школе, региона или националног система свих ученика одређене доби како би се утврдиле оцјене у низу предмета које ће довести до додјеле једног или више „сертификата“ или „диплома“.
Суочен с потребом да се донесу непосредне одлуке и пружи јасност за све заинтересоване, европски систем школског образовања широко је одлучио да смањи обим и / или одгоди оцјењивање и истраживања. Многа су министарства савјетовала наставнике и школе да се више фокусирају на формативно оцјењивање ‒ на то како ученици напредују ‒ умјесто на спровођење тестова.
У неким земљама оцјењивање ученика од наставника допринијело је завршним испитима ученика, а власти су створиле процесе за њихово моделирање. За завршне испите у школама државе су донијеле различите одлуке: да одгоде поступак, смање садржај и откажу писмени или усмени дио. Процјена практичних предмета и науковања такође је одгођена или је оцијењена на основу претходних модула. Неки стручњаци тврде да с већим познавањем или прихватањем постојећих приступа ‒ осим „традиционалних“ ‒ процјена се не треба одгађати. Уствари, промјена приступа оцјењивању, укључујући дигиталне алате и чешће оцјењивање, може да донесе позитиван помак у самоусмјереном учењу те побољша процес за све.